TEKSTOVI:

O Kamenu
Имам две горе

O kamenu


Да камен је једини материјал у коме радим. Када сам пре петнаест година добио позив, да дођем на смотру "Мермер и звуци" у Аранђеловац, на три месеца, остао сам тамо петнаест година... јер тамо је камен, то је нешто што окупира човека сасвим. Мајдани, клесари, мајстори, традиција...

И онда то моје склиско понашање у области вајарства, јер наравно има безброј материјала у којима човек може да се изрази, је превагнуло на страну камена. И од тада за последњих петнаест година нисам узео ни један други материјал да радим осим камена и утврдио сам да је то толико различито, толико богато и толико могућности пружа да и у оквиру камена постоје специјализације, те за ову врсту камена, за ону врсту обраде, или начина третирања површина, безброј.

... Богатство је радити у камену... човек који поштује материјал у коме ради, наравно радећи у њему, сагледава и његове могућности, куда га то води... тако да што би се можда рекло, скренуо је са своје идеје, напротив, је примио поруку тога камена и обогатио је своју идеју... зато мислим да традиционални материјали као сто су камен дрво, метал, земља, теракота пружају могућности садејствовања материјала и уметника.

Неоспорно је да камен собом носи трајност као једну од основних особина. Та његова особина ослобађа људе који се баве каменом страха од пролазности и даје нам веру, или можда само илузију, да учествујемо у тајнама алхемије. На крају сваког клесарског дана, чини ми се да сам за дан ближи бескрају. Том трајању камена које нема ни почетак ни крај, и ја, обичан човек, свакодневно припадам, а свест о томе ми олакшава постојање. Ја покушавам да се камену очува значај и да се разоткрију "тајне". Тако ће права Тајна коју камен собом носи, поново постати истински разлог ангажовања и рада посвећеника. У сваком комаду је запретена тајна његовог другог облика; ивичњака, стуба, надгробног споменика, или чак скулптура. Онај ко разоткрије његов други облик, о себи тајну открива. Домет и успех сваког од нас се може мерити обликом који наш камен задобије.

Трећа важна особина камена је његово сапутништво са човеком. Сами себе обмањујемо да се ми користимо каменом (у грађевинарству, вајарству...), да ми камен режемо, клешемо, обрађујемо, уграђујемо. Суштина је мало другачија, камен је сведок нашег постојања. Са поменуте претходне две особине, о нама говори једину истину!


Vrh strane




Имам две горе


Имам две горе, Црну Гору и Свету гору. Ни у једној од њих две не живим, али обе подједнако носим у срцу. Та Света Гора то је нешто чудесно, колико и Црна Гора. и онда када се човек испуни онда му није тешко ни на Марсу да живи, сасвим је свеједно.

Имам једну радионицу, један мали атеље у Aранђеловцу, тамо су и каменоломи и велика индустрија камена, Мала Верона у Србији, усудио бих се да кажем и Карара, имам атеље и у Београду, и тамо пуно обавеза, у возу сам, на ауто путу, у мајданима... за сада ми одговара да тако буде. То је једини начин како могу да опстанем. Наравно, када сам у хаосу и када сам у јурњави, чезнем за једном малом плажом између Бара и Сутомора, чак јој ни име не знам, између два камена, једно место које сам одредио за своју медитацију, или чезнем за Светом-Гором.. за тамошњим тим неким миром и љубављу. То што сам тамо видео јако ме је окупирало, фасцинирало, једноставно заувек определило да своје мисли, питања, своје слободно време проведем тамо... тамо је љубав толико изражена код људи, једних према другима, та благост, однос према времену... тамо се нигде не жури... а опет је све тако савремено, млади људи, додуше једнобразно обучени, компјутери, џипови, мобилни телефони... све што сам тамо доживео, што сам видео, оставило је траг у мени, то је то што ме тамо вуче, стално. Кад се вратим у свет где је реч љубав готово инкриминисана... рећи некоме да је леп, да је паметан... то може да се протумачи као слабост. Кад дођем овде помало се разочарам, кад одем, једва чекам да опет дођем. И тако то је тај однос, однос оца и сина.

Хиландар и Света Гора су део подсвести сваког од нас и део колективног гена и заједничког памћења, без обзира на
количину верског убеђења и фундаменталне националне припадности. Хиландар је јадан од угаоних каменова свих
позитивних мисли и осећања. Он је саставни део Доброте и Љубави коју сваки наш човек носи. Он је и дом и лука и азил,
за све нас који лутамо добровољно или под морањем. Хиландар се препознаје као родитељска кућа, као Мајка, као
сигурно тихо сидро које се носи у срцу.

Крајем маја 2000. године мала екипа различитих људи кренула је у Свету Гору. Свако својим послом. Ја сам имао циљ да се лично уверим у стање камених детаља манастира који су мањег градитељско-архитектонског значаја, али су зато изузетни с документарног гледишта. Осим тог општег, али значајног циља који тражи и велики теоријски рад, имао сам потребу да нешто конкретно допринесем, ма колико то било мало. Нисам се уплашио и обесхрабрио импресивним резултатом реконструктивног градитељства. Генерације радника и калуђера уграђивале су жуљеве у наш манастир, а нашу потребу да нешто опипљиво радимо, тумачимо тежњом да постанемо бар један крстић у том прекрасном везу. Мени је допало да радим комад за крстионицу од венчачког мермера. То је неко други тамо однео и монтирао, али та крстионица је остала моја. Све касније моје интелектуалне приче око рестаурације, конзервације, заштите културних добара су биле само обланда за прави разлог мог одласка тамо.

"Ирационално" источно хришћанство има своју засебну логику, која ако се не следи, беспуће је на видику. Када су се чуле искрене исповести и виделе сузе покајања на Опленцу, када ће се чути и видети на Врачару! Ма, Црна Река је Закон!

(2004.)


Отишао сам да се нађем.


Vrh strane